LJUBIM TI KURAC

LJUBIM TI KURAC

Svojevremeno, ajde recimo prije nekih desetak godina (ca. 2009 – 2010), kad sam  bio kao na „vrhu svoje komercijalne karijere“ nadjoh se okružen gomilom zagrljaja, prijatelja, divljenja, tapšanja po ramenu, škakljanju po mudima i sličnim prijatnim zabludama. Bilo me to laskanje nekako iznenadilo i moram priznati bilo mi je čak prilično i godilo, ali kako je vrijeme odmicalo, mene je to bilo krenulo nervirati, pa mi se onda to počelo polako i gaditi, te sam se ja odlučio ponašati kontra-produktivo = anti-centrifugalno + anti-omiljeno.

Počeo sam bivati takoreći arogantan i namjerno provocirati situacije kojima čovjek stječe sve više pravih neprijatelja, a sve manje lažnih prijatelja. Algoritmom drskosti protiv vlastite omiljenosti.

Zašto, pitao sam se mudro?

Vremenom je svo to „laskanje“ postalo „lajkanje“ a meni je sve to užasno počelo da ide na kurac.

„HYPOCRISY“ / „HEUCHELEI“ – vrištali su strani jezici ispod moje DJ frizure.
Bilo je to ništa drugo doli gomila licemjerja koja me kao neka crna rupa počela sve više okruživati, te me lagano gutati kao neka opaka zmija, pa mi se sve više činilo ispravnim preći na „drugu stranu priče“.

Koje to priče?

Dajem si za pravo da mislim da sam ipak jedan od onih koji ne treba gomilu ljigavih lajkova na socijalnim mrežama ili pak u realnom životu – a LIKE is a LIE – počelo je odzvanjati u bespućima mojih moždanih vijuga. Želio sam da se mogu smatrati dijelom ekipe koja ne treba i ne smije brojati lajkove, nego samo konkretno odigrane poteze.

Kakve poteze?

Obreo sam se i ne htijući u show-businesu i počeo kreirati vlastitu dinamiku aktivnosti kroz prizmu uglavnom nekakvih muzičkih poteza: koncerti, dj setovi, produkcija muzike, grafike, lirike, dovoditi muzičare te organizirati koncerte, učiti kojekakve jezike i spajati ljude itd itd…elem, jednostavno kreirati sinergije koje neminovno i sasvim uspješno doprinose razbijanju predrasuda i sveprisutne plitkosti uma, dakle omniprezentne gluposti.

Danas kada bacim dvogled na ovu nepodnošljivo površnu gomilu aktivnosti na tzv. socijalnim mrežama, kapiram da upravo oni koji vrlo malo konkretno djeluju u stvarnom vremenu i prostoru, da upravo oni i daju i dobijaju najviše „lajkova“…

OVDJE MI FALI OZBILJAN DIO PRIČE – WORK IN PROGRESS

(…)

Sjećam se kad su ono nekad davno cigani, kada još nije bilo fejsbuka, instragama i sličnih gluposti, kada bi htjeli da ti kažu da im se nešto svidja ili da im nešto treba, dakle nešto da “lajkaju”, znali onako šarmantno reci: ajde batko ljubim ti kurac.

Mene je to, sjećam se, nekako bilo šokiralo, pa me fasciniralo i oduševilo. Kakva doza vulgarne iskrenosti, kakav jednostavan algoritam koji te (me) u momentu i šarmira i iritira, ali ipak fascinantno uspješno i u najkraćem mogućem vremenu obavlja svoju misiju te ostavlja dubok kulturološki trag u riznici vlastitog sjećanja.

Koji je to kurac?

E na toj poziciji mi fali metafora za taj tzv. kurac…to još nisam osmislio, ko je to, šta je to, kad je to i koliko ga ima….dal‘ je to ovaj moj prosječne veličine, neki sasvim mali ili neki onako malo glomazniji ili možda čak onaj gumeni, veliki, različitih formi i boja, nije bitno – al‘ neki kurac siguran sam da jeste.

Nema mi druge nego da sam isprogramiram jednu socijalnu mrežu za laskanje, u stvari za lajkanje, a koja će se definitivno morati zvati: www.ljubim-ti-kurac.com

 

Robert Šoko, Berlin –  Srpanj / Juli 2019